Žene u vojsci - Sposobnost iznad polnog organa: zašto društvo treba da pruži šansu najspremnijima

Debata o tome da li ženama pripada mesto u vojnim redovima traje vekovima, ali se u novom milenijumu razbuktala sasvim novom žestinom. Dok jedni ponavljaju mantru o „muškom poslu“ i rovu, drugi ističu da u svetu bespilotnih letelica, satelitskog navođenja i sofisticirane logistike nema podele na osnovu polnog organa. Ipak, iza gotovo svake polemične rečenice krije se mnogo složenija slika - od fizičke spreme i bioloških razlika, preko psihološke otpornosti, do čistih predrasuda i stereotipa koji decenijama opstaju.

Ovaj tekst neće tražiti konačan odgovor, već će pokušati da argumentovano, bez dnevnopolitičkih primesa, sagleda obe strane medalje. Ključno pitanje nije da li sve žene treba da obuku uniformu, već da li društvo sme da dozvoli da oni koji mogu najviše da pruže budu na pozicijama na kojima se bolje snalaze od drugih - bez obzira na pol.

Koren spora: fizikalije, biologija i dvostruki aršini

Kada se povede razgovor o ženama u vojsci, prvi argument protivnika gotovo uvek se oslanja na fizičku snagu. Navodi se da je ženski organizam, u proseku, fizički slabiji, da poseduje manju mišićnu masu, da su aerobni kapaciteti i eksplozivna snaga statistički niži nego kod muškaraca. To jeste tačno - na nivou populacijskog proseka. Međutim, iz tog biološkog fakta suviše se olako izvlači zaključak da je vojni poziv isključivo muški i da nijedna žena, ma koliko bila utrenirana, ne može da parira prosečnom muškarcu.

Jedan od učesnika jedne duge internetske rasprave ilustrovao je svoju tezu sledećom slikom: „nema ovde podele na osnovu polnog organa - ženi koja je fizički i psihički spremnija, izdržljivija, jača od muškarca, društvo treba da omogući da bude vojnik ako to želi.“ Ova rečenica sažima suštinu. Ne traži se da sve žene postanu pešadinci, niti da se standardi spuštaju zarad kvota; traži se da se najsposobniji, bez obzira na to da li su rođeni kao muškarci ili žene, nađu na mestima gde njihove vrline dolaze do punog izražaja.

Zanimljivo je da se u sportu odavno prihvataju različiti normativi za muškarce i žene, pa niko ne dovodi u pitanje postojanje ženskog fudbala ili atletike samo zato što bi muškarci u apsolutnim rezultatima bili brži. U vojsci takođe postoje diferencirani uslovi za fizičku proveru - baš zato što organizmi nisu identični, ali su oba pola dužna da dostignu pragove koji osiguravaju operativnu sposobnost. Kadetkinje na Vojnoj akademiji prolaze istu obuku, ali sa kriterijumima prilagođenim ženskoj fiziologiji, i mnoge od njih bez većih problema završavaju marševe pod punom opremom, gađanja i terene na kojima vladaju ekstremni vremenski uslovi.

Ipak, praksa u nekim sredinama - pa i u našoj - pokazuje da se ti standardi povremeno olako zaobilaze. Pojedine vojnici navode da su svedočile kako nadređeni, umesto da teraju svakog pripadnika da iznese svoju opremu na maršu od 16 kilometara, prećutno dozvoljavaju da te terete preuzmu jači kolege. „Narednici i kaplari nose rančeve i za ženske pripadnike“, podelio je iskustvo jedan dobrovoljac koji je odslužio vojni rok u profesionalnoj jedinici. To, međutim, nije dokaz da žene ne mogu - to je dokaz da selekcija i obuka ponekad nisu dovoljno rigorozne, pa se gubi oštrica.

Više od mišića: mozak kao oružje i druge kvalitete

Vojska 21. veka odavno prevazilazi romantičnu sliku napoleonskih streljačkih strojeva. Savremeni sukobi, od sukoba na Bliskom istoku do borbi u Ukrajini, jasno pokazuju da presudnu ulogu igraju tehnologija, obaveštajna obrada podataka, kibernetska bezbednost, logistika i precizno navođena sredstva. U takvom okruženju sirova mišićna snaga postaje tek jedan od mnogih faktora, a ponekad nije ni među prvih pet.

Pojedine studije sugerišu da ženska populacija, u proseku, pokazuje određene prednosti u strateškom razmišljanju, multitaskingu i pažnji prema detaljima - sposobnostima koje su od krucijalnog značaja za savremeno ratovanje i upravljanje složenim sistemima. Operator bespilotne letelice ne mora nositi mitraljez od 10 kilograma; mora ostati smiren pod pritiskom, brzo procesuirati informacije i donositi odluke sa dalekosežnim posledicama. Zabeleženo je da u nekim armijama sveta 30% operatera izviđačkih i borbenih dronova čine upravo žene.

Priče o ženama pilotima, artiljercima, čak i pripadnicama specijalnih jedinica, više nisu egzotični izuzeci. U Izraelu, gde je vojna obaveza univerzalna i za muškarce i za žene (sa nekoliko izuzetaka), mlade žene ravnopravno služe u jedinicama protivvazdušne odbrane, obaveštajnim službama, graničnim patrolama, a njihova efikasnost ni po čemu ne zaostaje za muškim kolegama. Jasno je da ih sistem ne šalje u situacije za koje proceni da bi značajno ugrozile moral trupa ili bezbednost same regrutkinje - ali to je stvar vojne doktrine, a ne inherentne nesposobnosti.

Na kurdsko-sirijskom ratištu, čitavi bataljoni sastavljeni od dobrovoljki (čuvene Ženske odbrambene jedinice) godinama su vodili ulične borbe protiv ekstremno surovog neprijatelja. Te žene nisu bile samo simbol otpora; bile su, i ostale, primera da mentalna snaga, hrabrost i apsolutna odlučnost mogu presuditi na prvoj liniji fronta - ponekad i gde sirova masa zakaže.

Isprekidane laži predrasuda: „Dolaze samo da bi se udale“ i slične floskule

U žustrim diskusijama na forumima, neretko se mogu pročitati tvrdnje tipa: „Većina žena u vojsci služi samo da bi se dobro udala za oficira“, ili „One su povlašćene, ne rade ništa, samo se šepure na balu“. Ovakve generalizacije pogađaju ne samo žene u uniformi, već i čitav koncept profesionalnog vojnog poziva.

Kao što i među muškarcima ima onih koji se ne snalaze, koji su se zaposlili isključivo radi stabilne plate i beneficiranog radnog staža, tako i među ženama postoji širok spektar motiva i osposobljenosti. Pokazivala su to i lična iskustva nekih forumašica koje su lično prošle pešadijsku obuku ili rade u sastavu Vojske već godinama. Jedna od njih je zapisala da je na obuci bilo devojaka koje su se budile sat ranije da bi se šminkale i stavljale veštačke trepavice - ali i onih koje su, kada bi došlo do praktičnog rada, bile prve koje su potrčale da pomognu, nosile opremu i pokazivale zavidnu hrabrost i izdržljivost. Baš kao i kod muških kolega, postoje oni koji dolaze jer su u ozbiljnoj materijalnoj oskudici, a postoje i oni koji od malih nogu sanjaju uniformu i posvećeno je nose.

Nije li licemerno, pitala se jedna učesnica, da se ženama u vojsci spočitava „traženje muža“, dok se istovremeno iste te osobe ne bune kada muškarci koriste poziv vojnog lica da bi lakše zasnovali porodicu ili stekli društveni status? Ako već postavljamo moralne standarde, neka oni budu jednaki za sve.

Psihofizička celina: nije sve u bicepsima

Primarni zadatak svake vojske, kako god mi romantizovali odbranu otadžbine, jeste da u slučaju potrebe nanese štetu neprijatelju i preživi. Taj zadatak, sveden na elementarnu formulu, zaista izvlači na površinu najsirovije nagone. Međutim, izvršni čin pucanja ili juriša nije jedino što vojsku čini vojskom. Sistem je satkan od bezbroj elemenata: logistike, veze, medicine, izviđanja, obuke, administracije, pa čak i kuhinje. Svi ti elementi zahtevaju različite profile ljudi.

Zato i postoji složena selekcija na vojnim akademijama. Kandidati prolaze testove fizičke izdržljivosti, ali i lekarske preglede, psihološke procene, testove inteligencije, opšte informisanosti. Neko može imati savršeno fizičko zdravlje, ali pasti na testu ličnosti ili na bezbednosnoj proveri. Jedan mladić koga je sagovornica pominjala dobio je odbijenicu na Vojnoj akademiji ne zbog snage, već zbog specifičnog psihološkog profila koji nije odgovarao profilu budućeg oficira. Dakle, logika je jednostavna: vojni poziv nije za svakoga, a onaj ko prođe sve stroge filtere - bez obzira na pol - stiče legitimno pravo da ga obavlja.

Dodatno, ratne situacije s kraja 20. veka na prostorima bivše Jugoslavije pokazale su da žene nisu bile ništa manje hladnokrvne ili manje spremne na teške odluke. Mnogi učesnici tih ratova i danas svedoče o požrtvovanosti žena koje su izvlačile ranjenike pod vatrom, obavljale dužnosti sanitetskog osoblja na prvim linijama, pa čak i rukovodile jedinicama. Da li su bile predodređene za to? Ne više nego njihovi muški saborci. Ali okolnosti su izvukle sposobnost koja tu leži, često neprepoznata dok se ne podvrgne vatri.

Stvarnost u našem dvorištu: od problema institucije do generalizacije

Kad se govori o ženama u vojsci na domaćem terenu, neizbežno se upada u zamku rasprave o (ne)funkcionisanju same Vojske. Profesionalni vojnici po ugovoru, bez obzira na pol, suočavaju se sa niskim platama, limitiranom tehnikom, često i besmislenim poslovima koji više liče na održavanje higijene objekata nego na borbenu pripremu. Nije retkost da se u kasarni više metle i čisti nego što se odlazi na gađanja, a obuka se svodi na rutinsko trčkaranje i igranje fudbala.

U takvim okolnostima, mnogi od onih koji su se prijavili iz egzistencijalne potrebe brzo shvate da poziv nije ono što su očekivali - i to važi podjednako za muškarce i žene. Fluktuacija kadra je velika, a tvrdnje da su žene te koje „uglavnom ne rade ništa“ padaju u vodu kada se sagledaju hladne brojke i svakodnevne dužnosti. Istina, postoje jedinice i situacije gde se ženama izlazi u susret više nego što bi trebalo - bilo zbog ciklusa, bilo zbog nekadašnjeg patrijarhalnog refleksa „zaštiti slabiji pol“ - ali to je, ponovo, problem organizacione kulture i nedosledne selekcije, a ne urođene nesposobnosti.

Posebno je važno odvojiti profesionalne vojnike od oficira završenih na Vojnoj akademiji. Ti ljudi su prošli višegodišnje školovanje, stekli specifična znanja i, u idealnom slučaju, poseduju liderske osobine. Da li među njima ima žena? Naravno. Da li su one manje sposobne da komanduju vodom ili četom samo zato što ne poseduju određeni hromozom? Iskustva iz mnogih armija, uključujući i našu, pokazuju da su oficirke u poslovima logistike, veze, obaveštajne službe, pa i u pilotskim kabinama, postizale zapažene rezultate. Zamerati im nešto na osnovu „penisa koji vozi tenk“ jeste, jednostavno, intelektualno jalovo.

Zašto je važno da se najspremniji nađu na pravom mestu?

Ključna poruka koju su ponovili mnogi učesnici višeđnevnih debata jeste da su oni koji mogu najviše da pruže upravo oni koji treba da se nadu na pozicijama na kojima se bolje snalaze od drugih. Društvo koje odbija da razmotri kandidatkinju komandosa samo zato što je rođena kao devojčica lišava se talenta i potencijala. Ako je ta žena prošla iste testove kao i muškarci - čak i ako su normativi prilagođeni polu, ali ekvivalentno zahtevni - nema racionalnog razloga da bude odbijena.

Naravno, statistika je neumoljiva: među ženskom populacijom ima procentualno manje onih koje mogu izneti borbeni marš pod punom opremom od 30 i više kilograma, nego među muškom. Ali to ne znači da ih nema. One postoje, i baš te pojedinke, ako imaju volju, treba da prigrle pušku. Praksa da se kriterijumi veštački spuštaju samo da bi se ispunile kvote roda ili nacionalne zastupljenosti jeste pogubna, ali to nije argument protiv žena - to je argument za kvalitetnije upravljanje ljudskim resursima.

Na sličan način, ako neko veruje da je ženi mesto isključivo u kuhinji, njemu neće pomoći ni najbrutalniji statistički podatak. Ipak, vredi ponoviti: većina ljudi na ovim prostorima ne tvrdi da su sve žene nesposobne. Gotovo svaki polemičar koji je ostavio komentar na forumima naglasio je - makar i nevoljno - da ima izuzetaka. „Čast izuzecima“, pisali su. Upravo ti izuzeci razbijaju crno-belu sliku i dokazuju da je svaka univerzalna tvrdnja o (ne)sposobnosti na osnovu polnog organa pogrešna.

Psihološka dimenzija: trauma, hrabrost i materinski instinkt

Posebno potcenjen aspekt u celoj priči jeste psihološka otpornost žena. Iako se često kaže da su muškarci skloniji riziku i agresiji, istorija i novija klinička istraživanja sugerišu da ženska psiha, kada se nađe u ratnom okruženju, ispoljava izuzetnu prilagodljivost. Već pomenuta ženska odbrambena jedinica na Bliskom istoku, brojne žene partizanke iz Drugog svetskog rata, ali i iskustva savremenih psihologa na ratištima potvrđuju da je ženski odgovor na ekstremni stres često izrazito fokusiran i hladnokrvan - neki bi rekli „hladniji“ nego kod muškaraca. Ovo ne znači da su žene superiorne; znači da je ljudska borbenost daleko šira kategorija od onoga što se popularno zamišlja pod „muškim nagonom“.

Čuvena izreka da „čovek poseduje životinjski nagon da ubije neprijatelja i da preživi“ podjednako važi za oba pola. Muškarac koji se plaši i beži nije ništa „muževniji“ od žene koja se suprotstavlja i ostaje. I koliko god neki ratni huškači sa sigurne udaljenosti mahali zastavicama, istina je da će svaka zdrava osoba - bez obzira na pol - nastojati da sačuva sebe i svoje najmilije. A „najmiliji“ za mnoge žene nisu samo deca, već i saborci, jedinica, otadžbina. I tu se rađa onaj instinkt koji ne poznaje granice: kada majka štiti mladunče, ona je spremna na sve; kada žena-vojnik štiti svoj vod, taj isti instinkt može da se aktivira istom jačinom.

Moderni rat i nestajanje „prednje linije“

Svako ko zamišlja da današnji sukobi liče na juriš konjice u Srednjem veku ili na rovovske bitke Velikog rata, ozbiljno greši. Hibridno ratovanje, sajber napadi, dronovi koji se upravljaju iz klimatizovanih kontejnera stotinama kilometara daleko - to je realnost. U takvim uslovima, umesto mišićave mase, traži se preciznost, inteligencija, sposobnost brzog učenja i visok stepen tehničke potkovanosti. Svi ovi atributi su rodno neutralni.

Čak i u onim retkim okršajima gde fizička snaga još uvek igra ulogu (recimo, nošenje ranjenog saborca do zaklona), rešenje nije isključiti sve žene unapred. U svakoj jedinici postoje različiti fizički kapaciteti. Zato se pravi timski rad, gde teže zadatke preuzimaju oni koji su za to trenutno najsposobniji - bilo muškarci, bilo žene. Tvrđenje da prosečna žena ne može izvući 120 kilograma teškog vojnika sa opremom je tačno, ali jednako je tačno da ni prosečan muškarac od 70 kilograma to ne može učiniti sam, bez obzira na polne hormone. Dakle, ne radi se o polu, već o fizičkoj konstituciji i obučenosti.

Put napred: obrazovanje umesto izrugivanja

Nažalost, onlajn komentari ponekad odišu ne samo nerazumevanjem, već i otvorenim nepoštovanjem. Kada neko napiše da su žene u vojsci samo „balast“ i da im je jedini cilj udaja, time ne vređa samo uniformisane devojke; vređa sve one koje su se dokazale na bojištima, u laboratorijama i u kokpitima. A još je poraznije kada slične reči dolaze od žena. To svedoči o duboko usađenim auto-stereotipima koje je patrijarhat usadila generacijama. Omalovažavati čitav rod na osnovu polnog organa nije samo diskriminacija; to je i velika društvena šteta, jer sužava prostor talentima da se iskažu.

Rešenje nije u nametanju veštačkih kvota, već u suštinskom poštovanju selekcije. Ako selekcija pokaže da osoba - bila ona muškarac ili žena - ispunjava sve kriterijume, onda joj treba dati priliku. Takođe, potrebno je konstantno raditi na suzbijanju predrasuda u obrazovnom sistemu, od najranijih dana. Deca treba da znaju da ne postoje „muški i ženski poslovi“, već poslovi za koje je neko osposobljen, voljan i obučen.

Nije zgoreg pomenuti da se isti obrasci javljaju i u drugim zanimanjima. Kao što je nekada bilo nezamislivo da žena bude hirurg, pilot, inženjer rudarstva, danas je to rutina. Svaki put kada se razbije stakleni plafon, najpre se čuju glasovi otpora, a potom se pokaže da se ništa strašno nije dogodilo. Tako će biti i sa vojskom. One žene koje su već u njoj, bilo da komanduju vodom, lete u borbenom avionu ili sede u oklopnom vozilu, dokazale su da ne moraju da se pretvore u „muškarače“ da bi bile poštovane. One su jednostavno - dobri vojnici.

Zaključak: ne delimo prema polnom organu, već prema sposobnosti

Sumirajući sve izrečeno, vraćamo se na početnu misao. U vojsku ne mogu svi. Ne mogu svi muškarci, ne mogu sve žene. Međutim, oni koji pokažu najveću spremnost - fizičku, psihičku, intelektualnu - treba da dobiju šansu. Sistem koji to negira osuđen je na zaostajanje i gubitak dragocenog kadra. Ako neka devojka u jurišu može nositi mitraljez težak deset kilograma i pri tome zadrži pribranost, niko nema pravo da joj kaže „nije to za tebe“.

Istovremeno, ne treba idealizovati stvarnost ni u jednoj vojsci. Postoje propusti, postoje oni koji se izvlače, postoje oni koji su upali zahvaljujući vezama i sniženim kriterijumima. Ali to su bolesti institucije, a ne argument protiv pola. Ako ćemo već ukidati mogućnost službe na osnovu nečega, onda neka to bude na osnovu dokazane nesposobnosti, a ne na osnovu toga da li je neko rođen sa XX ili XY hromozomima.

Na kraju, ostaje nada da će se i mentalitet postepeno menjati. Da će jednog dana, kada neko kaže „žena-vojnik“, prva asocijacija biti profesionalac, a ne figura za podsmeh ili predmet patrijarhalnih floskula. Jer, nema podele na osnovu polnog organa - postoje samo ljudi koji su se našli tamo gde im je mesto, i oni koji su zalutali. A tamo gde su zalutali, neka ih struka i sistem izbace - bez obzira na to kog su roda.

Ne zaboravimo, uostalom, da je svaka zajednica najjača kada dozvoli da se u njenim redovima bore najhrabriji i najsposobniji - bez obzira na to kako su rođeni.