Prekvalifikacija u IT sektor: kompletan vodič kroz testiranje, obuku i stvarna iskustva

U poslednjih nekoliko godina, prekvalifikacija u IT sektor postala je jedna od najtraženijih tema među ljudima koji žele da promene profesiju, steknu nove veštine ili se jednostavno preusmere u svet informacionih tehnologija. Državni programi, poput onog koji finansira Vlada Republike Srbije u saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), obećavaju brzo osposobljavanje i zaposlenje. Međutim, put od prijave do sertifikata nije lak - a iskustva onih koji su prošli kroz testiranja i obuke pokazuju koliko je proces zahtevan, a ponekad i obeshrabrujuć. U ovom članku, bez imenovanja pojedinaca ili kompanija, donosimo detaljan pregled kako izgleda prijava za IT prekvalifikaciju, šta vas čeka na online testiranju, kako se tumače rezultati i rang liste, kakva su iskustva sa druge faze selekcije i da li je sve to zaista vredno uloženog novca i vremena.

Šta je državna prekvalifikacija i koje kvalifikacije donosi?

Program prekvalifikacije za IT sektor zamišljen je kao kratkoročni pilot projekat koji ima za cilj da brzo poveća broj talenata na tržištu rada i omogući polaznicima da steknu osnovno znanje iz programiranja. Obuka je besplatna za učesnike, ali se zahteva učešće u testiranju i selekciji, a polaznici su u obavezi da plate participaciju od oko 100 evra - mada tačni uslovi variraju od škole do škole. Cilj je obučiti stotine kandidata za poziciju programera početnika kroz intenzivne kurseve koji traju od tri do šest meseci, obuhvatajući oko 250 sati nastave i dodatnih 160 sati prakse. Nakon uspešno završenog kursa, kandidati dobijaju sertifikat i mogućnost da konkurišu za praksu u nekoj od IT firmi.

Međutim, već na prvi pogled primećuje se nesklad između očekivanja i realnosti. Dok se u javnosti priča o 900 mesta za obuku, stvaran broj polaznika često se redukuje, a raspodela mesta po gradovima izaziva nezadovoljstvo. Na primer, u Beogradu je predviđeno 490 mesta, u Nišu 80, u Novom Sadu svega 45, dok manji gradovi dobijaju simbolične kvote. To znači da kandidati iz unutrašnjosti moraju da se takmiče za mali broj raspoloživih mesta, a često je i sama ponuda kurseva ograničena na jednu ili dve tehnologije po gradu.

Kako izgleda prijava i prvo online testiranje?

Proces prijave započinje popunjavanjem formulara na zvaničnom sajtu projekta, nakon čega svi prijavljeni dobijaju e-mail sa uputstvima i linkom za online test. Već u prvoj iteraciji programa, broj prijavljenih dostigao je impresivnih 12.000, a samo 2.000 najboljih prolazi u drugi krug. To jasno stavlja do znanja da je konkurencija ogromna i da su šanse za uspeh usko povezane sa rezultatima testova. Online testiranje se sastoji iz nekoliko celina, od kojih je prvi i eliminacioni deo test iz engleskog jezika. Ako ne osvojite dovoljan broj poena na engleskom (najčešće prag od 11 od 20), automatski ispadate iz daljeg procesa.

Ostatak testa čine logički zadaci, numerički nizovi, verbalno razumevanje i psihološki upitnici. Mnogi učesnici ističu da test nema veze sa programiranjem - ne proverava se nikakvo predznanje iz IT oblasti, već deduktivno rezonovanje, induktivno zaključivanje, radna memorija, pažnja i brzina percepcije. Neki od zadataka su:

• Numerički nizovi (ARR/TRI): gde treba uočiti obrazac i predvideti sledeći broj u nizu.
• Matrice i simboli (PS): zadaci sa kvadratima i figurama - pronađite onu koja nedostaje ili se ne uklapa.
• Verbalni zadaci (AL4D/ALF7NL): sinonimi, antonimi i odnosi među pojmovima poput „nebo : plavo = trava : ?“.
• Radna memorija (SWAPSM): pamćenje i rotacija redosleda brojeva.
• Test profesionalne orijentacije i upitnik ličnosti (UPITNIKM i RIASEC): sa 144 pitanja koja se ponavljaju kako bi se procenila istinitost odgovora.

Vreme za svaki test je strogo ograničeno - za neke zadatke imate svega dva minuta, za druge do dvadeset. Mnogi kandidati su se žalili da je test izuzetno naporan i da zahteva ogromnu koncentraciju, što nije uvek lako postići ako ste prethodno imali naporan dan ili radite test pod pritiskom. Posebno je težak deo sa nizovima brojeva gde je skoro nemoguće stići sve uraditi, a negativni poeni dodatno kažnjavaju greške.

Iskustva sa testa: od euforije do razočaranja

Oni koji su prošli kroz ovaj proces često dele svoja zapažanja. Jedan od učesnika ističe: „Uradio sam test, mislim da sam ga uradio dobro, ali to će rang lista pokazati.“ Drugi dodaje: „Prošli put nije bilo mogućnosti da se vide bodovi, sve je bilo zakukuljeno. Sada su rezultati dostupni, ali i dalje nije jasno kako tačno utiču na konačnu rang listu.“

Zanimljivo je da mnogi kandidati primećuju da psihološki testovi i upitnici ličnosti igraju veliku ulogu, iako to nije transparentno objašnjeno. Jedna diskusija otkriva: „Meni su za artistic visok skor, za honest takođe, ali ne znam šta to znači za prolaznost. Da li su me ti bodovi pogurali ili ubili?“ Drugi komentari otkrivaju da su neki kandidati sa odličnim rezultatima na testovima sposobnosti ipak ostali iza onih sa boljim profilom ličnosti, pa se nameće pitanje fer igre.

Neki su test doživeli kao „čistu prevaru“ - argumentujući da nema teorijske šanse da se za kratko vreme reše svi numerički nizovi bez prethodnog iskustva sa sličnim testovima ili unapred poznatih šablona. Postoji sumnja da su testovi dizajnirani tako da mere nečiju sposobnost da brzo uočava obrasce, ali u praksi se ispostavlja da dobri rezultati zavise i od toga da li ste već vežbali slične zadatke na Mensinom testu ili drugim testiranjima. U svakom slučaju, većina učesnika slaže se da je test inteligencije i logike, a ne provera potencijala za programiranje.

Rang lista i prvi šok: ko je stvarno prošao?

Nakon završenog testiranja, svim kandidatima su putem e-maila dostavljeni rezultati i link ka rang listi. Lista se prikazuje pomoću šifrovanog sistema - vide se samo inicijali i procenat uspešnosti u odnosu na najboljeg kandidata. To znači da prvi na listi ima 100%, a svi ostali su izraženi u procentima koji pokazuju koliko su uradili u odnosu na njega. Tako je moguće da neko bude na 500. mestu sa 99,15% - što samo po sebi govori o izuzetno gustoj konkurenciji.

Oni koji su prošli u drugi krug (prvih 2.042 kandidata) dobili su mejl sa daljim uputstvima, a zatim je usledio period iščekivanja. Rokovi su stalno pomerani, a komunikacija sa organizatorima bila je otežana. Kao što je jedan od komentara sa foruma glasio: „Obećali su do sredine 10. januara, a ništa. Zvao sam, slao mejlove - muk.“ Kada su konačno stigle informacije, mnogi su bili razočarani jer je broj mesta smanjen na 700, a ponuda kurseva po gradovima bila je daleko od obećanog.

Druga faza: izbor škola i novi testovi

Drugi krug selekcije podrazumeva da kandidati biraju do tri želje među ponuđenim školama i tehnologijama - java, java skript, PHP, .NET, C# i slično. Svaka škola sprovodi sopstvenu selekciju: neke organizuju dodatne online testove (npr. test digitalne pismenosti i logičkog razmišljanja), druge zakazuju intervjue, a treće traže da polaznici prethodno završe besplatne online kurseve (npr. HTML i CSS na Sololearn-u) i donesu sertifikat kao preduslov za izlazak na pismeni test.

Pojavljuje se i dodatni šok: u ugovorima nekih škola stoji klauzula da ukoliko kandidat odustane od kursa nakon 20% održanih časova, mora da plati punu cenu kursa. Cene tih kurseva se kreću i do 2.000 evra, što je ozbiljna pretnja za svakoga ko nije potpuno siguran u svoj izbor. Ovo izaziva dodatni stres i tera kandidate da se ozbiljno zapitaju da li zaista žele ovu vrstu obaveze. Kako je jedan od komentara glasio: „Zvao sam školu, rekli su mi da ako ne završim kurs, moram da ga isplatim u celosti. To je strašno, nisam siguran da li da se upuštam.“

Drugi krug se često pretvara u lutriju: na primer, za kurs java skripta na jednom privatnom fakultetu u Beogradu, od 60 mesta, pozvano je 120 kandidata. Mnogi koji su bili odlični u prvom krugu sada strahuju da će ostati kratkih rukava jer je konkurencija strašna, a termini za intervjue se brzo popunjavaju.

Kakva su iskustva sa samom obukom?

Oni koji su prošli slične kurseve ranije, u okviru pilot faze ili sličnih programa, dele vrlo konkretne utiske. Jedno od iskustava glasi: „Obuka je trajala tri meseca, ali se učilo mnogo stvari, i to brzo - za jedan dan više tema. Totalni početnici su se potpuno izgubili, jer se podrazumevalo da znate osnove objektno-orijentisanog programiranja. Ja sam imao predznanje sa fakulteta, pa sam se snašao, ali mnogi su odustali.“

Još direktnije: „Programiranje se ne uči za dva, tri ili četiri meseca. Može se steći tek neka osnova, a onda samostalno raditi i učiti još godinama. Obuka je prekratka, prelazi se previše tema, a prakse posle kursa gotovo da nema jer i oni sa diplomama teško nalaze praksu.“ Ova zapažanja su u skladu sa realnošću IT tržišta - mnoge kompanije traže juniore sa znanjem seniora i nisu voljne da ulažu u neplaćenu praksu.

Ključni problem je što državni kursevi ne garantuju posao, a broj obezbeđenih mesta za praksu je mali u odnosu na broj polaznika. U nekim gradovima je od 45 mesta samo 16 dobilo priliku za praksu. To znači da većina polaznika nakon kursa ostaje sa sertifikatom u rukama, ali bez ikakvog radnog iskustva, što ih ne čini konkurentnim na tržištu rada.

Kritike programa: izgubljeno vreme ili odskočna daska?

Mišljenja su podeljena. Pesimisti tvrde da je ceo projekat „čisto zamajavanje i pranje para“, da su izabrane škole bliske vlastima i da se na kraju sve svodi na to da neko uzme novac od države (do 1.500 evra po polazniku) a da kandidati plate 100 evra da bi učili ono što već postoji besplatno na internetu. Optimisti, sa druge strane, vide ovo kao priliku da dobiju besplatnu ili simbolično plaćenu obuku, ostvare prvi kontakt sa IT svetom i steknu osnovu za dalje samostalno učenje. „Nisam prošao prvu fazu, ali ne žalim - test mi je pokazao šta treba da vežbam. Sada učim samostalno preko online kurseva i polako napredujem.“

Postavlja se pitanje svrsishodnosti ovakvih državnih intervencija. Ako je zaista tolika potražnja za programerima, zašto se ne ulaže u otvaranje novih mesta na fakultetima, subvencije za prakse u IT firmama ili razvoj kvalitetnih online resursa? Umesto toga, dobili smo kratke kurseve koji obećavaju brzi put do posla, a realno ne mogu da isprate zahteve tržišta. Iskusni programeri upozoravaju: „Ja radim već 7 godina i još uvek učim. Kursevi su dobra dopuna, ali niko ne može postati programer za četiri meseca, ma koliko intenzivno bilo.“

Psihološki testovi i diskriminacija na osnovu ličnosti?

Veliku pažnju izazvali su delovi testa koji mere radne stilove, interesovanja i stabilnost ličnosti. Kandidati su analizirali svoje rezultate: „Ja sam za tolerantnost na stres dobio 3%, za inicijativu 6%, a za saradnju svega 4%. Šta to znači? Da sam nepogodan za rad u timu?“ Zapravo, rezultati se tumače u odnosu na populaciju kandidata - nizak procenat ne znači da ste loši, već da ste bolji od samo tog procenta ljudi. Ipak, organizatori nisu pružili jasne smernice o tome kako se ovi bodovi uklapaju u ukupnu ocenu i šta tačno traže od kandidata.

Neki su iskoristili priliku da „nameštaju“ odgovore kako bi se prikazali u što boljem svetlu, što dodatno obesmišljava test. Kao što je jedan komentar primetio: „Mogli smo svi da odgovaramo ono što njima odgovara. Ali čemu onda? Ako neko stvarno ima osobine koje ga čine dobrim programerom - poput upornosti, logičkog razmišljanja i spremnosti na stalno učenje - to će se pokazati na delu, a ne na papiru.“

Kako su prošli kandidati koji nisu ušli u uži krug?

Veliki broj onih koji su završili na pozicijama između 2.000 i 5.000 mesta nisu odustali. Mnogi su nastavili da uče samostalno i dele svoja iskustva: „Nisam prošla, ali sam odmah počela sa Sololearn-om i FreeCodeCamp-om. Za dva meseca već mogu da napišem jednostavne kodove. Nije sve izgubljeno.“ Drugi su se okrenuli plaćenim online kursevima (Udemy, Coursera, EdX) i smatraju da su dobili mnogo više za manje novca. Jedna od poruka koja se često ponavlja je: „Ako zaista želite da uđete u IT, ne čekajte da vam neko drugi da priliku. Uzmite stvar u svoje ruke i učite svakodnevno.“

Zanimljivo je da su se čak i oni koji su prošli prvi krug i bili pozvani na intervjue suočili sa neprijatnim iznenađenjima: škole su tražile da se obavežu na višemesečni boravak u gradu, da prisustvuju nastavi u terminima od 9 do 18 časova, što je za zaposlene bilo nemoguće. Tako su mnogi odustali, ostavljajući mesta za one koji su spremni na rizik i potpuno preseljenje.

Saveti za buduće kandidate

Ako razmišljate o prijavi za sledeći ciklus prekvalifikacije, evo nekoliko preporuka na osnovu iskustava dosadašnjih učesnika:

• Vežbajte testove unapred. Potražite primere Mensinih testova, numeričke nizove i matrice. Što više vežbate, brže ćete uočavati obrasce.
• Engleski jezik je imperativ. Ako niste sigurni, provedite vreme na Duolingo-u ili sličnim platformama pre testa. Bez prolaznog engleskog, dalji testovi se ne računaju.
• Budite odmorni i koncentrisani. Test traje satima i veoma iscrpljuje. Planirajte ga za period kada ste najsvježiji.
• Čitajte iskustva drugih. Iako ne možete predvideti tačna pitanja, upoznavanje sa tipom zadataka pomaže da izbegnete paniku.
• Ne lažite na psihološkim upitnicima. Može vam se obiti o glavu, a i iskrenost je dugoročno korisnija.
• Pripremite se za drugu fazu. Ako dođete do intervjua, pokažite motivaciju i spremnost da učite. Istražite školu i tehnologiju koju ste odabrali.
• Alternativa uvek postoji. Ako ne prođete, ne očajavajte. Postoji mnogo kvalitetnih online kurseva koji su jeftiniji i često bolje strukturirani.

Zaključak: da li je vredno truda?

Prekvalifikacija u IT sektor putem državnog programa je kao ruski rulet - neko dobije priliku, neko ne, a transparentnost procesa ostavlja mnogo toga da se poželi. Iako ideja da se nezaposlenima i onima koji žele promenu pruži šansa za ulazak u perspektivnu industriju jeste plemenita, realizacija je često promašena. Kandidati se suočavaju sa nepotrebno komplikovanim testovima koji ne mere relevantne veštine, sa nedovoljnim brojem mesta za praksu i sa rizikom od finansijske obaveze.

Sa druge strane, onima koji su prošli, ovo može biti odskočna daska - uz ogradu da će morati da nastave da uče samostalno i godinama kasnije da bi postali konkurentni na tržištu. IT sektor ne trpi polovično znanje; stalno usavršavanje je jedini put do uspeha. Ako ste spremni na to, onda je svaki kurs, pa i ovaj, dobrodošao. U suprotnom, čekanje da vas neko „prekvalifikuje“ za par meseci može biti samo gubljenje vremena.

Na kraju, kao što je jedan od iskusnijih učesnika diskusije rekao: „Najbolji savet koji mogu da dam je: sedite, zagrejte stolicu i kucajte kod. Svaki dan. To je jedini način da zaista naučite.“ Državni program vam može dati početni impuls, ali ostatak puta morate preći sami.